Both sides now...

Nisam ona koja nosi hrabrost u njedrima. Hrabri su drugi. Ja sam unutar sebe uzgajala tek ponešto volje, želje, truda. Pomalo i snage. Valjda se nešto od toga i primilo. Da nije, ne bih vjerojatno mogla skinuti sa ofingera jednu haljinu, naizgled običnu i ni po čemu posebnu. Ali, poput nekih stvari koje nas zapljusnu mirisima i uspomenama kada otvorimo bakine ormare ili neke zaboravljene kutije, tako je i taj ofinger nosio na sebi priču. Posebnu. Jedinstvenu. Priču nanizanu kroz retro šare, boje koje volim... kupila sam je na našem početku. Obukla sam je za naše vjenčanje. Dešavalo se sasvim slučajno, ali nekako sam je uvijek nosila uporedo sa tobom. I gotovo uvijek smo bili na neki način upareni jer ti bi onda imao onu košulju na pruge sličnih nijansi i hlače boje cigle. Dok ovo pišem, pogled mi skreće upravo prema toj košulji, koja proviruje kroz ormar. Proviruje, jer ormar ne mogu zatvoriti skroz, ispao je iz ležišta onaj dio sa ogledalom. A sjećam se kako sam bila luckasta pa svaku noć pred spavanje morala zatvoriti skroz ormare. Sada ih mogu zakovati ili iz ležišta izvaliti i preostala dva dijela, svejedno je. Znam da mi se nećeš nasmijati i reći da sam luckasta što ustajem i po mrklom mraku da zatvorim ormar jer "vidim" da je ostao par centimetara otvoren. Znam dobro i šta je unutra. Jedino hlača boje cigle više nema. Otputovao si u njima na nekom nevidljivom biciklu ka svojoj andromedi. Meni je, pored preostalog života na zemlji, ostala i ona haljina. Mislila sam da je više nikada neću obući, da će samo skupljati paučinu vremena na ofingeru. Ali, njene boje su jesenje i ja sam trebala iz sebe izvući one izdanke truda, volje i želje da bih bila gospođa Jesen za najljepšu publiku. Opet ponavljam - nisam hrabra. Ali, trebalo je snage da u haljini u kojoj sam sa tobom postajala "gospođa", sada budem neka druga. Uspjela sam. Zato što nisam hrabra. Hrabri, nažalost, nekada ne uspiju. Ali su u svemu heroji i pobjednici. Imam samo želju, volju, trud. Ljubav. A imala sam i sreću da mi neko istinski hrabar skroji jednu posebnu haljinu, koja je nekako postala moj štit kroz dalji život... život u kojem ću kroz končiće upravo te haljine rasprostirati još truda, volje, želje... ogrnuta pončom prepunim ljubavi. A imam i takav pončo. Kupljen je zajedno sa onom haljinom. Na početku divne priče. Kada se samo sjetim kako si me jednom prilikom, na tom čarobnom početku, nazvao da dođem poslije posla u Klub i da budem "glumica" za prilog o čaju. A ja odmah nazvala dobrog tatu da mi donese pončo, maskaru i puder, da budem spremna za "ulogu". Taj pončo me, zajedno sa tvojom toplom rukom, ogrnuo i na vjenčanju. Pored našeg Vrbasa. Baš zbog toga i mnogo toga između, uspjela sam ponešto prije i to sada. Biće truda, želje i volje još. Biće tebe i nas u meni. U Vrbasu. A kada mi ponestane snage, pomisliću na tvoju hrabrost. Na nas pored Vrbasa. I kako me, svugdje i u svemu, u hlačama boje cigle, pratiš nasmijan na nekom nevidljivom biciklu...