Pisanje kao potreba

Znam da nisam ona koja će imati 
Čete sljedbenika
Nikada neću biti toliko popularna
Mada, zavisi i kako se na to gleda
I šta je kome beskrajna popularnost
Iskreno, meni je važnije prepoznavanje
Osjećaj kada otkucaj srca koji prenesem na papir
Izazove ritam na elektrokardiogramu drugog bića

Sve što nam se dešava stvaramo sami
Možda ja nisam oblikovana da budem
Dostupna za prepoznavanja na veliko
Možda ja naprosto nemam toliko boja
Da se rastoče po kilometrima polja
Ali opet mislim da ih imam dovoljno
I neka obojim svijetove, dane, dušu nekolicini ljudi
To je moja radost, snaga, podstrek 
Znak da sam na dobrom putu

Za mene je odveć veliki iskorak 
Sve ovo što sam pustila
U virtuelni svijet
Što sam kreirala blog 
uključila se na Buku
napravila stranicu
Istina, drugačije sam sve zamišljala
U onim mojim rokovnicima
Ali vrijeme se promijenilo
I sada i ja koračam skladu sa njim
Sa tim novim vremenom
U kojem je toliko blogera, pjesnika, pisaca
Toliko kvalitetnih redaka, misli, osjećaja
Odlučila sam se da ipak pišem

Ona srca koja dotaknem 
Iskrenim riječima
Za mene su nepregledne kolone
Koje mi pune srce i govore da ipak treba ovo da radim
Eto, to je moja "popularnost"
Svi ti divni, nasmijani i iskreni 
Na drugoj strani ogledala 
U kojem vidim svoj odraz 
Obrise napisanih redova

Juče mi statistika bloga pokazuje: jedan čitalac Togo
Jesu tu daleka prostranstva Meksika, Amerike, Mauricijusa, Vijetnama
Ali tamo imam prijatelje
Iznenadila me Rumunija, ali Togo
Koliko je ovaj virtuelni svijet čudesan 
Iako je meni trebalo jako dugo 
Da se ogolim, podijelim, napišem
Trebalo je da u meni sazrije spoznaja
Da sam to jednostavno ja 

To čisto pisanje iz srca 
Moji su prozori, vrata, žila kucavica
Moja potreba da ne zaspem
U potpunoj amneziji
Nepravednosti, iskrivljenih vrijednosti, ličnih problema
Čak i kada su nam se najteže stvari dešavale
Kada smo prolazili staze nepremostive, naizgled neprelazne
Nekom bih se činila zaludna i sumanuta u takvim trenucima
Jer ko se još bavi nekim tamo pisanjem
Kada se svijet ruši i tlo svakodnevno podrhtava
Kao da živimo na najtrusnijem mogućem području
Ali ipak sam se latila virtuelnog pera
I pišem

Lagala bih kada ne bih rekla 
Da me to ne ispunjava
Ili ne čini sretnom
Da mi ne pomaže
A pomaže i nama
Da lakše koračamo kroz sve te ruševine
Koje život baca pred naše noge
Spašavamo se ne samo srčanošću, osmijehom, snagom volje
Enornim zalihama ljubavi
Nego i tim čudesnim pisanjem
Tako uspijevam razgrnuti i najveće hridi, najteže kamenje
A da ne raskvarim ruke i posječem koljena
Sačuvam ne samo čisto srce i obraz
Nego i mir unutar sebe

Možda je tako 
Uvijek trebalo biti
Možda je trebalo preći sve te korake
Od osnovnoškolskih pjesmarica
Preko rokovnika jedne dvadesetogodišnjakinje
Ispunjenih redovima i redovima poezije
Da bih danas tako iskreno ogoljena stajala 
Pred svim tim divnim ljudima
Koji čitaju moje redove
Onda znam da nije uzalud 
I ne brine me više toliko 
Što je moje nalivpero postalo virtuelno

Pisanje je moj način
I na svemu što mi 
Pruža
Donosi 
Poklanja
Danas sam ona
Koja je beskrajno zahvalna