"umro sam al sam živ"

umro sam al sam živ 

reče ivo gregurević u filmu kad mrtvi zapjevaju
tako sam i ja jednog jezivog januarskog predvečerja

umrla a ostala živa

sve nedosanjanosti ostale su zakopane

duboko pod zemljom

dok sam ja ostala na površini

drhteći

predug, pretežak put je bio ispred mene

samo to sam znala 

a znala sam i da treba(m) dalje

ne samo zbog sebe

znala sam

a toliko teturanja, posrtanja, izmaglice

i tako nešto malo više od tri godine

tek toliko

već toliko

i sekunda i vječnost

dug, predug put

samo ja znam koliko dug

i trnovit

i sve je teži

pa opet 

nekako i neprestano 

idem

znam da treba(m) dalje

ne samo zbog sebe

i polazi mi za rukom

onom preostalom rukom

da pokrenem ponešto

da se nasmijem

da nasmijem roditelje

brata

drage ljude

javi mi se volja

želja

snaga

sve te naše prirodne sastavnice

spajaju se u jednu tačku

i u meni kucaju 

na preskoke, trzajući

ali kucaju

večeras je prijateljica sjela na bicikl 

i došla samo da mi donese miloštu

koju je s ljubavlju napravila 

njena dobra majka

kaže da je to sitnica

ali koliko su samo te sitnice ogromne

gromade, planine, neprocjenjive

rasplakala sam se kada je otišla

pitajući se opet i iznova

ne samo jesam li dostojna

nego hoću li ikada moći dovoljno opravdati

svu tu čudesnu pažnju 

koju dobijam od divnih ljudi

divnih ljudi koji me okružuju

čuvaju i paze

obasipaju miloštama

i prazničnim i neprazničnim

svim tim sitnicama planinama

a koliko li su tek te planine velike

u teškoj samosti one koja je umrla

a ostala živa

te suze pitalice nisam čestito ni obrisala

kada sam se čula sa drugom prijateljicom

kojoj sam rekla koliko sam dirnuta dobrotom

i pred njom se isto zapitala

o onoj opravdanosti, dostojnosti

rekla mi je da ništa ne trebam opravdavati

da sam takva kakva jesam dovoljna svima

i da zato i jesu tu oko mene

a onda je rekla nešto najljepše 

ne što bih ja, moji najbliži mogli čuti

nego što bi tebi raširilo 

odveć široki osmijeh

nešto što bi donijelo toplinu u tvoje srce

nešto na šta bi bio ponosan

baš ta njena rečenica 

"tvoja želja i volja da budeš tu, osmijeh i sve luckastosti"

znao si i znaš

da ću onog jezivog januarskog predvečerja

i ja umrijeti 

ali i ostati 

ne samo zbog sebe

nego i zbog tebe

zbog divnih ljudi koji me okružuju

da ću se truditi i trajati

koliko god put i dalje bio dug, predug

prepun teturanja, posrtanja, izmaglica

koliko god trebalo snage

za onu preostalu polovinu mene

znao si i znaš 

da sam umrla al ostala živa

zbog ljubavi

osmijeha

i luckastosti